Srpska sremska nošnja
2023-02-14 - Gordana Gajić
Srpska sremska nošnja
Srpska sremska nošnja kao fenomen vezana je za priču o modi i za potrebu definisanja nacionalnog identiteta. Nastala je na inicijativu članica Kola srpskih sestara iz Stare Pazove, koje su želele da nošnja ponovo postane deo tradicije ženskog seoskog stanovništva.
U Staroj Pazovi žene su se bavile humanitarnim radom ujedinjene u Dobrotvornu zadrugu Srpkinja, koja je osnovana 1904. godine. Na tekovinama ove humanitarne i kulturno-prosvetne organizacije 1923. godine osnovano je Kolo srpskih sestara u Staroj Pazovi, inicijativom učiteljice Vukosave Šimić.
Članice društva postavile su dva ambiciozna cilja. Društvo je uvidelo potrebu za izgradnjom prosvetnog doma u kojem bi bilo smešteno zabavište kao i zanatska i domaćička škola.
Mi nemamo u mestu, osim osnovne škole, nijedne druge prosvetne ustanove. Oseća se već godinama preka potreba za osnivanjem dečijeg zabavišta, gde bi mnoge siromašne majke smestile svoju decu, dok bi one morale radi zarade ostaviti kuću.
Domaćički tečajevi bi korisno poslužili našim mladim seljankama. Naposletku ljudi slabog materijalnog stanja šalju svoju žensku decu železnicom svaki dan u gimnazije u Zemun ili Novi Sad, te putujući tako ženska deca propadaju moralno, a prekidaju školu posle prvog ili drugog razreda, te ostaju tako reći na ulici. Za te devojčice, buduće majke, uzdanicu našu, trebalo bi osnovati žensku zanatsku školu, u kojoj bi naše male sestrice dobile potrebno vaspitanje, naučile se zanatu i čuvanju narodnog veza i lepih narodnih rukotvorina, te korisno poslužile sebi i svojima.
Članice pokreću inicijativu za izgradnju doma 1929. godine i posvećuju se sakupljanju finansijskih sredstava. U isto vreme pokreću propagandu za obnovu narodne nošnje. Glavni nosilac ove ideje bila je učiteljica Vukosave Šimić.
Naša predsednica kao dugogodišnja učiteljica uvidela je potrebu našeg seljaka da se otrgne od materijalnog propadanja u koji ga ženska moda rapidno uvaljuje. Pronašle smo u starijih žena divne motive stare sremske narodne nošnje, koju su seljanke same izrađivale najviše tkanjem. Pozvale smo za prvi govor sve učiteljice osnovnih, srednjih i stručnih škola, i sve ženske organizacije u Sremu, te na konferenciji održanoj 12. decembra 1929. donele zaključak da se izrade lutke kao modeli prema pokupljenim starim originalnim primercima, da se isti pošalju Ministarstvu prosvete za ocenu, te prema tome počne propaganda za što skorije oživotvorenje te stare, lepe nošnje.
Moda vodi u propast
Prota Simeon Aranicki u delu Parohija u Staroj Pazovi krajem godine 1911. modu navodi kao jedan od uzroka imovnog propadanja srpskog naroda.
Moda je danas najopasnija zaraza , opasnija i od samih troškova o svatovi ukoliko ovo biva možda dva-tri puta za celog života, a na modu se rasipa iz godine u godinu po nekoliko puta. Zato i jeste ovo najveća bolest našeg naroda, koja ne samo da smeta napretku mnogih naših porodica, nego ih za sigurno vodi baš imovnom propadanju.
No ne ubija naš narod ova opaka bolest u tako jakoj meri zato što smo mi napustili nošnju narodnu, odnosno nošnju od narodnih tkanina, nego je najvažnije i najkobnije, što smo mi uz ovo napustili i narodni kroj, pa smo se u nošnji sasvim odrodili. Pravo rasipanje i raskoš leži u neprestanom menjanju kroja, što se sada naše devojke nose po bečkom i pariškom žurnalu sa svim gospodski, te zato danas niko ne može po odelu poznati Srpkinju – ratarsku devojku.
Fabrička roba danas potiskuje na sve strane i kod svih naroda rukotvorine narodne. Tako biva pa evo i kod Slovaka i susednih Nemaca i njihove devojke i mlade uzimaju fabričku robu za odela, pa poneke i nešto finije sa nakitima, koje maldosti dolikuje i odgovara, ali što je glavno kod njih kroj je ostao uvek jedan te isti, pravi narodni koji se ne menja kao u nas svaki čas, pa ćeš odmah po odelu poznati Slovakinju ili Nemicu bilo u radni ili praznični dan.
Moda je zaista veliko zlo širom celog našeg naroda, kome ne može da stane na put ni katedra, ni amvon, ni zemljoradnička zadruga, nego se sve više širi, nemilosrdno upropašćuje i nemilice troši imovinu i privrednu snagu narodnu.
Prihvatanje mode bilo je povezano sa prekidom funkcionisanja porodičnih zadruga, kao i postepenim razvojem manufakture i industrije. Napuštanjem sistema porodičnih zadruga i prelaskom sa stočarstva na zemljoradnju žene su bile primorane da se bave fizički napornijim poslovima i imale su sve manje vremena za ručnu proizvodnju odeće. Iz razmišljanja prote Aranickog može se zaključiti da problem sa modom nije bio u tome što su se u upotrebu uveli fabrički materijali, već što je moda promenljiva i što se često menja kroj odevnih predmeta. Devojke koje su žele da budu u toku sa modnim trendovima morale su često da kupuju i šiju novu garderobu.
Kako je moda doživljavana kao uzrok propadanja srpskog seljaka, srpska intelektualna elita podstaknuta prosvetiteljskim težnjama nastojala je da osnaži seosko stanovništvo upravo kroz obnovu narodne nošnje, koja bi doprinela štednji i oživljavanju domaće radinosti.
Popularizacija srpske sremske nošnje
Članice Kola srpskih sestara iz Stare Pazove primenjivale su dva pravca u cilju propagiranja i popularizacije nošnje. Sa jedne strane pojavljivale su se odevene u nošnju na različitim svečanim i zvaničnim događajima, dok su sa druge strane inicirale uvođenje nošnje u školski sistem.
Na Sveslovenskom balu, centralnoj manifestaciji Kola srpskih sestara koji je održan u Beogradu 1930. godine započeta je promocija srpske sremske nošnje. Članice pazovačkog Kola bile su zapažene i pohvaljene, što je rezultiralo da sremska nošnja postane prepoznatljiva u sveri nacionalnih kostima. Ona je postala simbol identiteta članica Kola srpskih sestara iz Stare Pazove i drugih sremskih mesta. Etnolog i muzejski savetnik Muzeja Vojvodine, Katarina Radisavljević povezala je fenomen nastanka srpske sremske nošnje sa političkim kontekstom i težnjom za utemeljenjem ideje jugoslovenstva.
Održavanje sveslovenskih kostimiranih balova je za Kolo srpskih sestara imalo za cilj ukazivanje na slogu južnoslovenskih naroda u novoj državi, jer iako su postojale razlike među njima, što je simbolički izražavala raznolikost narodnih nošnji, ovakve manifestacije pokazale bi da i kao tako različiti možemo živeti jedni s drugima. Praktično, Kolo je preko ovih balova afirmisalo jugoslovensku ideju.
Članice su bile veoma aktivne u propagiranju nošnje među školskom decom. Ministarstvo prosvete podržalo je inicijativu članica pazovačkog Kola, te je u zvaničnom raspisu naredilo učiteljima i učiteljicama da utiču na učenice sa sela da isključivo nose narodnu nošnju. Takođe, učiteljice su bile u obavezi da nose haljine sa primenom narodnih motiva. Narodna nošnja potencirala se i pri organizovanju školskih priredbi i manifestacija.
Srpsku sremsku nošnju nosili su uglavnom predstavnici elite. Ona nije zaživela među seoskim ženskim stanovništvom, ali je prodrla u javni život kroz odevni kod članica Kola i školske manifestacije.
Izgled srpske sremske nošnje
Začetak ideje o kreiranju srpske sremske nošnje uočava se dve decenije pre zvanično pokrenute propagande od strane Kola srpskih sestara iz Stare Pazove. Učiteljica Vukosava Šimić bila je aktivna po ovom pitanju još 1908. godine, kada se iz reči prote Aranickog uočava da su članice Dobrovoljne zadruge Srpkinja nosile neku vrstu nošnje. Opisujući zabavu u Hotelu Petrović prota navodi:
Te milina beše pogledati veliku grupu školske i odrasle mladeži kao i većinu ovdašnjih mlađih gospođa u živopisnoj narodnoj nošnji – naročito zauzimanjem V. Šimićeve, učiteljice – krasnim crvenim i ljubičastim jelecima u srpskom platnu zaodevenih.
Članice su 1929. godine započele rad na pronalaženju uzoraka originalne nošnje.
Pronašle smo u starijih žena divne motive prave stare sremske narodne nošnje, koje su seljanke same izrađivale najviše tkanjem... Počele smo sa izradom narodnih nošnji, te, opet, sledeći primerom naše drage predsednice, nabavile smo nas tri izaslanice velikom mukom i osetnim izdacima narodne nošnje Srpkinja Sremica prema starim originalima, modernizujući ih samo u sitnicama.
Takođe, u saradnji sa Etnografskim muzejem u Beogradu‚ članice su dobile u bojama najprecizniji crtež za primenu u modelu. Zvaničan izgled modela srpske sremske nošnje ustanovljen je početkom 1930. godine. U kostmu se može prepoznati modna silueta tridesetih godina 20. veka.
Košulja – oplećak
Za izradu košulja koristilo se tanje pamučno platno. Ovakav tip košulje dužinom je dopirao do bokova. Ima duge, ravne rukave, koji su u nekim slučajevima završeni manžetnama ukrašenim uskom trakom belog ažura. Postoje primeri kod kojih je ovalni vratni izrez obrađen crvenim koncem, pa se kroz njega provlačila pantljika kojom se košulja nabirala oko vrata. Motivi kojim je košulja ukrašena su najčešće crvene boje i pojavljuju se na rukavima. Kroj se, kako navodi etnolog Katarina Radisavljević, može posmatrati kao izraz lokalne tradicije, ali i modnih trendova koji se javljaju tridesetih godina 20. veka pod nazivom boemski stil.
Jelek
Jelek se nosio preko oplećka, a izrađivao se najčešće od pliša tamno crvene boje. Prsluci koji su se koristili svakodnevno bili su bez ukrasa ili sa veoma svedenim ukrasom na nedrima i leđima. U svečanim prilikama nosili su se bogatije dekorisani prsluci sa gajtanima, zlatnim šljokicama i ređe zlatovezom, koji su veoma podsećali na šumadijske jeleke.
Suknja
Deo nošnje predstavlja i bela platnena suknja nabrana u struku, dužine do pola listova, ukrašena duž ivice crvenim ornamentima i/ili čipkom. Vunene suknje bile su deo kompleta zimske nošnje, koju su članice Kola nosile u svečanijim prilikama. One su najčešće bile bordo boje izrađene od materijala tkanog u dve niti. Osnova sačinjena od crvene, tanko upredene vune, ukrštana je sa crnim koncem, te se tako dobijao vizuelni efekat tamno crvene boje. Vezuje se u struku pomoću učkura. Najčešće su sitno plisirane, osim u prednjem delu preko kojeg se stavljala pregača. Uz donju ivicu suknje utkani su motivi od raznobojne vune koji su stilski povezane sa šarama pregače.
Pregača – kecelja
Pregača se postavljala na prednji deo suknje i vezivala se oko struka. U srpskoj sremskoj nošnji zastupljeno je nekoliko vrsta kecelja. Pojedine kecelje izrađivale su se od crnog glota i bile su dugačke koliko i suknja.
Nosile su se i tkane kecelje bogate ornamentike sa šarama koje podsećaju na kosovske i makedonske motive. One su se kombinovale uz vunene suknje i veoma često je dekorativno tkanje kecelje odgovaralo utkanom ukrasu na dnu suknje. Tkane su veštom primenom tehnike tkanja na dasku kojom se dobijao efekat klečanja, tradicionalne tehnike tkanja srpskih žena. Torbaci koji su se do danas očuvali u većem broju u odnosu na kecelje, svedoče o dezenima pregača, jer su oponašali njihovu šaru.
Još jedan model pregače izrađivao se po sačuvanom originalnom primerku iz Vojke, koji je načinjen tehnikom klečanja. Imao je cvetne motive i crvenu, heklanu čipku po obodu.
Kožuh
Kao deo srpske sremske nošnje pojavljuje se i kožuh (gunj) izrađen od kože, koji se nosio zimi. Kožuh je mogao imati duge rukave, a postojao je i u varijanti bez rukava. Ukrašavan je vezom i nitima načinjenim od ogledalaca.
Još neki elementi nošnje
Sastavni deo nošnje bile su čarape dužine do kolena. Žene su nosile papuče i opanke, ali i cipele. Kosu upletenu u kike ili punđu udate žene pokrivale su maramama koje su bile ukrašene biljnim motivima, a ponekad i inicijalima, ili džegom, kapom koja se sastoji od oboda, koji je spreda širi, a pozadi uži, okruglog dna i trougaonog produžetka. Od nakita nosili su se dukati i perle.
Muška nošnja
Muška nošnja bila je dosta jednostavnija i svedenija u odnosu na ženski narodni kostim. Letnju nošnju činile su gaće široke i duge do članka, sašivene od belog pamuka, lana ili kudelje. Kao gornji odevni predmeti nosili su se bela košulja i prsluk koji se oblačio preko. Prsluk je najčešće bio tamno crvene ili crne boje i nije ukrašavan. U svečanijim prilikama na košulju se stavljao formet (nedra), komad platna u obliku portikle koji je ukrašavan vezom. Na glavi se nosio crni šešir. Deo svakodnevne nošnje činile su papuče koje su se obuvale na bosu nogu.
U proleće i jesen, a naročito u zimu nosile su se pantalone. Pantalone su bile nabrane od kukova napred i nazad, dugačke do članka. Preko njih se obavijao vuneni obojak najčešće crvene boje. Preko obojaka nosili su se opanci, a tokom zime obuvane su i papuče na čarapu. U svečanijim prilikama bogatiji momci oblačili su oficirske pantalone, u gornjem delu široke, a od kolena do članaka sužene. Uz njih su se nosile crne, duboke čizme. Zimi se nosio i pršnjak napravljen od dve kožna dela, koji su se ispod pazuha pričvršćivali sa dva dugmeta ili dve petlje, ali i kožuh i opaklija.
Deo muške nošnje činio je i ćemer, širok kožni pojas bogato ukrašen kožnim pleterom, nitnama, suvim pečatom, u bojama srpske trobojke.
Literatura:
K. Radisavljević, „Srpska sremska nošnja“, u: Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, Beograd, 2015.
D. Kostić, Moj Srem, Stara Pazova, 2009.