Ambar sa kotobanjom porodice Lepšanović
2022-02-22 - Gordana Gajić
Ambar sa kotobanjom porodice Lepšanović
Golubinci su nadaleko poznati po svojim kotobanjama koje se u ambijentalnoj celini sela izdvajaju kao posebna svedočanstva jednog proteklog vremena, svedočanstva koja nam približavaju život i svakodnevicu paora. Sa razvojem poljoprivrede u Sremu, čiji se napredak uočava u drugoj polovini 18. veka, dolazi do sve veće proizvodnje. Tako se javljaju viškovi proizvoda, pa je bilo neophodno smisliti način njihovog odlaganja, kako bi se što duže očuvali. U tu svrhu počinju da se grade pomoćne ekonomske zgrade ambari, u kojima su se skladištili zrnasti plodovi žitarica, i kotobanje u koje se odlagao kukuruz u klipu.
Ovi pomoćni objekti prvobitno su bili malih dimenzija i jednostavne konstrukcije, a kako su se domaćinstva ekonomski razvijala njihovoj gradnji se posvećivala sve veća pažnja. Kotobanje su podizali najčešće domaćini, a imućnije porodice prepuštale su posao majstorima, njihovom umeću i maštovitosti. Veličina kotobanje, kao i lepota i bogatstvo dekorativnih elemenata direktno su reprezentovali ekonomski status i ugled jednog domaćinstva. Gradnja od kvalitetnih materijala i vešta izvedba ornamenata, zahtevali su vreme, te su kotobanje često građene po nekoliko godina.
Arhitektonske karakteristike objekta
Ambar sa kotobanjom porodice Lepšanović predstavlja remek delo narodnog graditeljstva. Lepoti izrade kotobanje i ambara posvećena je velika pažnja, a proces gradnje u kojem su podignuti ekonomski objekti na placu Lepšanovića trajao je pune 34 godine, od 1888. do 1922. godine. Dve generacije ove porodice uložile su trud i napor da sa pažnjom urede svoje domaćinstvo i ostave budućim generacijama u nasleđe pravo bogatstvo. Lepota ambara sa kotobanjom Lepšanovića na ponos je kako porodici tako i celom selu, koje se izdvaja i posebno prepoznaje po izuzetnoj vrednosti arhitektonskog nasleđa narodnog graditeljstva.
Domaćin Nićifor Lepšanović započeo je gradnju kotobanje angažujući majstora Petra Štrapajevića da izvede građevinske radove. Unuk Nikola seća se da je deda platio izgradnju u vrednosti tri godine hrane za celu porodicu. Tri i po decenije kasnije, radove je završio domaćin Boža Lepšanović, Nićiforov sin, i majstor Petar Dešić, koji je postao poznat kao istaknuti graditelj kotobanja i drvorezbar.
Građevinski radovi započeli su podizanjem devojačke sobe do ulice, na koju se nastavlja ka dubini placa kotobanja sa tremom i dva balkona, kao i ambar sa jednim balkonom i tremom na završetku konstrukcije. Kotobanja je izgrađena od koso postavljenih drvenih letvica između kojih se nalaze razmaci, omogućavajući strujanje vazduha kroz kotobanju. Trem ima drvene stubove koji su ukrašeni drvorezbarijom floralne ornamentike, a pri vrhu su povezani pravougaonim poljima dekorisanim geometrijskim motivima. Balkoni imaju drvene zabate i pokriveni su dvoslivnim krovom, a nekada su stepenicama bili povezani sa prizemljem. Ambar je sagrađen od drvenih stubova čiju vertikalnost dodatno naglašava linearna dekoracija, a između kojih se nalaze horizontalno postavljene daske. Na zabatnim gredama ambara urezana je godina početka gradnje, 1888, kao i ime majstora. Krovni venac celom dužinom objekta ukrašen je motivom trolista.
Pročelje sa ulične strane ima dva prozora i zabat u stilu baroka. Zajedno sa stambenom kućom, čini skladnu arhitektonsku celinu.
Ambar sa kotobanjom Lepšanovića je spomenik kulture i proglašen je kulturnim dobrom od izuzetnog značaja.
Gradnja kotobanja postala je veoma popularna u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, a njihov kvalitet i izgled zavisio je od ekonomskog statusa domaćina, kao i umešnosti narodnih graditelja. Među anonimnim majstorima izdvojili su se svojim talentom i stilom drvorezbarije, tesari Dešići, rodom iz Golubinaca. Radili su kako u selu, tako i širom Srema. Postoji priča o tužbi koja je podneta protiv Dešića. Kako Dešići nisu imali majsorsko pismo, odnosno diplomu, jer su bili samouki, manje talentovane kolege, koje su imale dokaz o učenju tesarskog zanata, a vođeni zavišću, tužili su ih sudu. Po pozivu, najstariji Dešić je došao na sud noseći jedan smotuljak. Pitao je sudiju zbog čega je pozvan na sud, a nakon sudijinog obrazloženja seo je na sred sudnice, prekrstio noge i krenuo da razmotava smotuljak. Kada ga je sudio upitao šta mu je to, Dešić je odgovorio da je to njegovo majstorsko pismo. Izvadio je bradvu, tesarsku sekiru široke oštrice, zamahnuo i udario po svom opanku, sa koga je skinuo pendžetu sa pete. Svojom preciznošću potvrdio je veštinu koju poseduje, a sudija mu je dozvolio da nastavi svoj posao.
Kuća porodice Lepšanović
Kuća porodice Lepšanović pripada tipu panonskih kuća. Ovakav tip kuće, sa jedne strane formirao se pod uticajem sposobnosti i kreativnosti narodnih graditelja, a sa druge strane odgovarajući na zahteve koje je nametala austrougarska vlast u pogledu urbanizacije naselja i gradnje kuća. Strogi propisi diktirali su pravila koja su se morala poštovati pri ušoravanju mesta. Kuće su građene na uličnoj regulacionoj liniji, a morao je postojati određen razmak između kuća, zbog opasnosti od požara. Zbog položaja kuće, koja je užom stranom okrenuta ka ulici, ovaj arhitektonski tip stambenog objekta dobio je naziv kuća na brazdu ili dužna kuća. Izgradnja kuće na granici placa, čija je osnova po pravilu u obliku izduženog pravougaonika, omogućila je da se stambeni prostor sa razvojem kulture stanovanja širi u dubinu parcele.
U početku kuće su građene od naboja i pokrivane su trskom, dok je pod bio načinjen od nabijene i utabane zemlje, gline. Većina kuća je bila do kraja 19. veka i spolja i iznutra omalterisana blatom napravljenim od gline i okrečena krečom. Imućniji meštani su unutrašnjost kuća krečili u raznim bojama uz pomoć valjaka koji ocrtavaju posebne šare.
Kuća Lepšanovića ima tri prostorije: prednju ili gostinjsku sobu, srednju sobu ili kuhinju i zadnju sobu koja je služila kao spavaća soba. Podužnom stranom kuće prostire se trem, kojeg čini nizak pun zid i masivni valjkasti stubovi koji nose krovnu gredu. Na kraju trema postoje vrata koja vode u zadnje dvorište. Pročeljem kuće dominira zabat u baroknom stilu, čiji je obod oživljen motivom spirale koja se završava stilizovanim listom. Posebno se uočavaju lepa drvena vrata, nekoliko stepenika uvučena u odnosu na frontalno zidno platno, koja vode u trem.
Danas, prostorije u kući koristi Udruženje građana Ruzmarin iz Golubinaca za svoja okupljanja i izlaganje rukotvorina. Članovi udruženja trude se da u skladu sa svojim mogućnostima ovaj objekat pretvore u etno kuću koja će dočarati nekadašnji život sremskih paora.
Na inicijativu Udruženja građana Ruzmarin Golubinci renovirane su kotobanja i kuća koja je pretvorena u Etno kuću.
B. Milić, Tradicionalna kuća vojvođansko-panonskog tipa, Sajt Zavoda za zaštitu spomenka kulture Zrenjanin.
R. Racković, Pomeni i trajanja II, Sremska Mitrovica, 2007.
Zavod za zaštitu spomenika kulture Sremska Mitrovica, Uslovi i mere zaštite nepokretnog kulturnog nasleđa za potrebe izrade plana generalne regulacije naselja Golubinci, Sremska Mitrovica, 2013.
Razgovor sa Milanom Dudićem, 2017.